Vreme je siledžija, Dženifer Igan

Od romantičnih prijateljstava koje kriju ljubav, preko preljuba koje razaraju porodice, do neutaživih čežnji za voljenom osobom koje samo blesnu i tako naglo i bolno se zauvek ugase, sudbine i slučajevi sa stranica ove knjige hoće da kroz nekoliko vremenskih ravni prikažu kako ne postoji lična borba neke usamljene individue koja u svojim porazima i pobedama nije epska i zadivljujuća i koja ne utuče na sve druge borbe oko nje. Pročitajte delo žene koja je Frenzenu preotela Pulicerovu nagradu i time postala deo jednog od najvećih skandala u americkoj post 11/9 literaturi.

Galerija likova se susreće i rastaje iz priče u priču i njihove egzistencije se, nekad fatalno i destruktivno, nekad oplemenjujuće i spasonosno, sudaraju u narativima koji silovito i upitno dokazuju nedokučivost života. Beni Salazar je vremešni muzički producent koji se bori sa impotencijom i (samo)priznanjem da je izneverio svoje pankerske ideale iz mladosti, zarad profita. Prelepa Saša, njegova pomoćnica, kleptomanka, devojka koju je burna mladost stigmatizovala i odredila, bori se sa svojom prošlošću i porocima. Lui je kokainski ovisnik, zavodnik maloletnica, hedonista i jedan od najmoćnijih ljudi muzičke industrije, ali na samrtnoj postelji ne može izbeći gorčinu nevolja koje je posledično izazivao. Ostali likovi u ovom romanu manje ili više gravitiraju oko Benija, Saše i Luia, ali svakom od njih pruženo je dovoljno prostora da ispričaju kako je Vreme, taj siledžija koji dolazi nepozvan i otima šta mu se prohte, pokucalo na njihova vrata, s računom u ruci. Egan odbija da klasifikuje svoju knjigu Vreme je siledžija bilo kao roman, bilo kao zbirku priča, navodeći: “Izbegavam sigurnost. Želim polifoniju. Osnovna pravila su: delovi moraju biti vrlo različiti, iz različitih perspektiva. Kasnije sam pokušala da prekršim to pravilo; ukoliko imaš pravilo, valja ga ponekad prekršiti!” Knjiga iskrivljuje žanr svojom formom (na primer: ceo odeljak napisan u formi slajd prezentacije koja obiluje grafikonima događaja, muzičkim pauzama, osećanjima). O inspiraciji i pristupu pisanju kaže: “Vreme ne doživljavam linearno. Doživljavam ga u slojevima, koji izgleda da koegzistiraju… Ono što nas najdirektnije vraća kroz vreme jeste muzika, zbog čega smatram da je upravo zato i postala tako bitan deo knjige. Takođe, čitala sam Prusta. On pokušava, ponekad veoma uspešno, da opiše taj osećaj za vreme koje promiče, svesnost te pojave, i da zaobiđe tu linearnost koja stvara probleme piscima.”

Stanje artikla: novo!